Koliko god da su početkom protesta pokušavali da svakog ko se protivi pokušaju obojene revolucije okarakterišu kao nepismenog i neobrazovanog, a to su učinili tako što je jedna od aktivista pokreta „Bravo“, inače profesorka u srednjoj školi, napisala ono čuveno „Ćaci hoće u škole“, želeći da prikaže kako prosečan naprednjak ne zna da razlikuje Ć od Đ, te tako prozvavši svakog od nas posprdno „ćaci“, ta akcija se pretvorila u nešto što se danas njenim kreatorima obija o glavu.

Dobro, prihvatili smo da smo „ćaci“, jeste, napravili smo i čuveni „Ćacilend“ i okrenuli smo priču ka tome da su ćaci, kao i njihov Ćacilend, postali simbol otpora i pobednici. Ispadoše ti „neobrazovani“ ćaci mnogo pametniji, pa poraziše tu divnu i bogomdanu elitu koja osim uvreda prema neistomišljenicima i želje da nas linčuje ništa nije ponudila ovom društvu.

Danas se svako od nas ponosi što je u ovom haosu bio ćaci i što je neko vreme proveo u čuvenom Ćacilendu, posebno zbog činjenice da im je Ćacilend toliki trn u oku i baš ih nervira. Suštinski, možda to sada zvuči pretenciozno, ali Ćacilend je bio ključ u pobedi nad pokušajem obojene revolucije. Da nije on napravljen i da još uvek ponosno ne prkosi ispred Doma Narodne skupštine, verovatno bi revolucionarna elita zauzela taj prostor s ciljem da blokira rad svih institucija koje tu egzistiraju, poput Skupštine, Predsedništva, gradske skupštine, pojedinih ministarstava, Vlade…

Doduše, pokušali su nešto slično s blokadom Ulice kneza Miloša, baš s ciljem da blokiraju Vladu Srbije, no, nisu izdržali. Ćacilend je bio uporniji i još uvek prkosi i ne dozvoljava razvoj obojene revolucije. Neko će reći kako remeti saobraćaj, normalan prolaz i život ljudima. Slažemo se. Međutim, remete i blokade fakulteta, saobraćajnica, institucija, pa niko se tome od ovih koji žele da sruše Ćacilend nije protivio.

Suštinski, protiv Ćacilenda su uperili najtežu artiljeriju, jer su njegovim formiranjem postali svesni da je on iskra koja je zapalila otpor i koja će s vremenom srušiti njihov pokušaj obojene revolucije, što se na kraju i dogodilo. Svaki taj ćaci je naš junak. Osoba koja je u periodu najgorih pritisaka i kreiranja jezive iracionalne mržnje prema svakom od nas, kao i želje da nas jašu, vešaju, spale, vređaju, stao na branik da odbrani poredak, državu, ali i svakako Srpsku naprednu stranku.

Posle svih bura i oluja, on je pobednik, jer je upornošću i istrajnošću okrenuo situaciju na drugu stranu i klatno se pomerilo. Zato sam ponosan na svakog našeg običnog člana, onog pešadinca koji u svakoj kampanji provodi dane obilazeći teren, zato što je noći provodio u Ćacilendu i što je sa osmehom prihvatao njihove posprdne nazive i uvrede. Na njihovu mržnju i najgore psovke, gađanja, pokušaje upada u Ćacilend, odgovarao je mirnoćom i čvrstim uverenjem u ispravnost onog što čini. Ujedno, pomogao je da stranka ostane čvrsta i ujedinjena i dočekao je da se druga strana uguši u mržnji koju je sejala. Na kraju, da podvučem, formiranje Ćacilenda je bio ključ u pobedi nad obojenom revolucijom. Taj simbol otpora, tu veličanstvenu borbu i istrajnost naših ćacija nikada ne smemo da zaboravimo.
Ponosan što sam ćaci.

Vladimir Đukanović

Rođen 2. marta 1979. godine u Beogradu. Završio Prvu beogradsku gimnaziju, a potom Pravni fakultet. Danas je advokat, narodni poslanik, oženjen Majom, otac Dimitrija, Đorđa, Jelisavete i Anastasije. Verujući čovek, patrijarhalno vaspitan i veliki navijač Crvene zvezde.

Kolumna *izvor