Bio sam u jednoj vezi,

pre koju godinu,

sa devojkom koja je izašla iz teškog braka.

Muž, alkoholičar,

dete, devojčica, 3–4 godine.

Lepo je počela priča, ali dva sveta,

koje je bilo nemoguće spojiti u jedan.

Jako sam se zauzeo za njih,

pomagao,

ubeđen da ne mogu same.

Rastali smo se nakon nekog vremena.

Toliko sam bio osetljiv na dete,

da sam hteo da plaćam alimentaciju do osamnaeste, iako nije moje.

Ona je vrlo brzo našla drugog momka,

pa trećeg,

pa petog.

I tako redom.

Kada god bismo se čuli, uvek je drugi bio aktuelan.

Ne govorim ovo iz ljubomore, ni najmanje,

samo konstatujem.

Pre neki dan sam sreo devojčicu, veselu, nasmejanu.

Ide u drugi razred.

Nije me ni prepoznala.

Neki drugi tata je vodi za ruku.

Kako život sve sredi i uredi.

U nekom trenutku misliš da neko ne može bez tebe,

spreman si sve da daš.

U nekom sledećem, neko ni ne zna da postojiš.

Dolaze drugi.

Uvek dolaze drugi.

A mi smo, u mnogim životima,

samo usputni.

Ili ostaješ, ili nestaješ.

Za koju godinu ni ja nju neću prepoznati,

neću ni znati

da sam uspavljivao to dete,

da mi je spavalo na ramenu,

da smo birali igračke.

Šta ostaje na kraju?

Samo trenuci, koji su se činili večnim,

a sada tako daleki,

kao iz nekog drugog života.

Važno je da dete nađe tatu.

I ja sam mog tražio,

u mnogima,

kada ga nisam dovoljno našao u svom.

Tako da ga razumem,

ono samo traži ljubav.

Autor: Stefan Simić