ko je i kako uopšte otkrio jadarit? kako je ova ruda dobila ime?

Predrag Milojević kaže da u novinarstvu nije važan pisac, već napisano. I da što se pisac manje vidi, veću važnost dobija pisano. Pisac ovog teksta nije novinar. Svejedno, pisac se nada da će čitaoci imati na umu ovo zapažanje jednog od najvećih novinara 20. veka. Koncem tog veka, oktobra 1997. godine prvi put smo se sreli, u Beogradu, moj budući šef, učitelj i prijatelj, Bob, i ja. Posle upoznavanja i probijanja leda tokom vožnje sa aerodroma, naš prvi radni sastanak održali smo u „Smederevu” uz šljivovicu i roštilj, kako to red u Srbiji nalaže. Ta stara kafana, koja više ne postoji, nalazila se odmah pored zgrade Prirodno-matematičkog fakulteta, PMF-a, gde sam radio kao asistent. Na fakultetu nas je dočekala moja vredna profesorka Jelena Obradović. Fina gospođa iz stare beogradske kuće, ljubazno se nasmešila i pozdravila gosta iz Nevade. Bob je bio glavni geolog za borate i nemetale u kompaniji „Rio Tinto”. Bili su opčinjeni naučnim radovima profesorke Obradović i nas, njenih saradnika, o geologiji i mineralnom potencijalu srpskih sedimentnih basena. Mi to nismo tada mogli znati, ali u tom kabinetu, na IV spratu PMF-a u Beogradu, srelo se troje ljudi, pronalazača ležišta litijuma i bora „Jadar”. U proleće 2001. godine osnivali smo predstavništva „Rio Tinto Grupe” u Beogradu i Banjaluci. Ja sam do tada već otišao s fakulteta. Voleo sam nastavu i nauku, ali mi je proradio poslovni i istraživački duh, pa sam prešao u „Rio Tinto” i postao direktor u SR Jugoslaviji i Republici Srpskoj. Bilo je potrebno dati naziv preduzeću. Predložio sam: „Rio Sava”. Odrastao sam pored Save u Bloku 45. Kompanija nije imala visoka očekivanja. Teško je pronaći novo mineralno ležište, a još teže ga pretvoriti u rudnik. To se događa u svega nekoliko procenata slučajeva. Oduvek sam tvrdio da će „Rio Sava” ili biti velika, ili je neće biti. Kada smo pronašli mineralizaciju, znali smo da smo pronašli novi mineral. Opet je bilo potrebno ime. Predložio sam: jadarit. Ipak je mineral „odrastao” pored reke Jadar. Tako je rođen sada opšte poznati, jedinstveni jadarit. Taj jadarit nam za sada samo jada donese, upamtio sam opominjuće reči jednog meštanina Jadra. Uvek ima problema kada se ekonomski razvoj i životi običnih ljudi sudare. Duboko sam uveren da probleme možemo preduprediti. Potrebno je da radimo zajedno. Povodom projekta „Jadar” čuli smo obilje dezinformacija, neistina, optužbi i uvreda. Ali, ima i konstruktivnih razmišljanja. Na primer, da se uvede državna institucija za nezavisno i sveobuhvatno sagledavanje projekata i proračun svih neposrednih i posrednih dobitaka i gubitaka pre donošenja odluka. Takođe, da se obezbede maksimalna transparentnost, široko učešće javnosti i razumni rokovi za javni uvid, naročito za ovako važne projekte. Često se traži povećanje rudne rente. Tu treba pažljivo vagati. Neke zemlje imaju visoke poreze, a uopšte nemaju rudnu rentu. Negde je rudna renta progresivna, pa što je viša cena litijuma na tržištu, procenat rudne rente raste. Ukazuje se i na primere zemalja sa značajnim zalihama litijuma, koje za sopstvenu zelenu tranziciju razmatraju mogućnost konsolidacije tih resursa pod državnom kapom. Meksiko spada u tu grupu, a Češka Republika, članica EU, već je to uradila! Češka državna elektroprivreda ČEZ je 2019. godina otkupila većinska prava od privatnog operatera iz Australije na ležište litijuma „Cinovec”. Česi sada rade studiju opravdanosti, a odluku o investiciji u izgradnju rudnika i fabrike za preradu doneće sledeće godine. U međuvremenu, češka vlada je već potpisala preliminarne ugovore o izgradnji megafabrike litijumskih baterija u Češkoj, za potrebe sopstvene automobilske industrije i za potrebe akumuliranja energije iz obnovljivih izvora. Dakle, Česi ozbiljno rade na svojoj zelenoj tranziciji. Kao i drugima, neophodan im je litijum. Oni ga imaju na svojoj teritoriji. Ne odriču ga se i ne daju ga drugima. Ima ljudi koji kažu da mi to ne znamo i ne umemo da radimo i da je najbolje da gajimo maline i med. Upitam se, otkud to da mi uopšte živimo u gradovima? I ko su bili ti Jugosloveni koji su otvarali rudnike, gradili cele industrije i na njih naslanjali novootvorene škole, institute i univerzitete, od „Jugostroja” Milana Stojadinovića, do Zenice, Bora, Zorke i Magnohroma socijalističke Jugoslavije? „Bili su to i prostor i vreme najvećeg napretka i emancipacije koje pamte južnoslovenski narodi”, kaže jedan pametan autor. Sirovinski osnov, bez kog ne bi bilo tog naglog razvoja, obezbedili su baš naši geolozi i rudari. Svojevremeno je jedan važan advokat u kompaniji „Rio Tinto”, zatražio da mu opišem „evoluciju zakona o rudarstvu u Srbiji”. Verujem da je mislio da je to počelo „od juče”. Prešao se. Počeo sam s preambulom Zakona o rudnicima Despota Stefana Lazarevića, iz 1413. godine (a mogao sam i odranije) i završio sa Zakonom o rudarstvu koji je potpisao predsednik Slobodan Milošević 1995. godine. Srbija je stara rudarska zemlja. Moje kolege rudari i mi geolozi, naslednici smo te tradicije i moramo da je čuvamo. Uvek i svuda. Svi ključne poluge razvoja su nam na raspolaganju. Imamo solidan obrazovni sistem i dobre naučnike, inženjere i tehničare. Imamo bogat potencijal u prirodnim resursima. Imamo znanje, tradiciju i iskustvo. Zna Srbija da izgradi taj privredni splet, koji će raditi skladno i na opštu korist. To će biti supermoderna, a konzervativna zemlja, emancipovana, zaposlena, nasmejana i puna znanja, vojno sposobna, dobronamerna i privlačna. To je ona Srbija u kojoj naša deca treba da žive.

autor: Nenad Grubin, rukovodilac geološkog tima koji je otkrio ležišta „Jadar”. Tekst objavljen u dnevnom listu “POLITIKA” rubrika “POGLEDI” 26.10.2021. godine