Ispod površine, niko ne vidi tvoju tišinu.
Na fotografijama si nasmejana. U porukama britka. U krevetu – poželjna.
Ali kad ostaneš sama sa sobom… postaneš ona od koje i sama bežiš.

Jer…
Znaš.

Znaš da to nije ljubav.
Znaš da je pored tebe jer mu je udobno. Znaš da te posmatra kao telo, ne kao dušu.
Znaš da kada te grli, ponekad misli na drugu. I znaš – da bi otišao čim bi ga pustila.

Ali ga ne puštaš.
Jer… praznina bi te pojela.

Ponekad pomisliš: „Bolje i ovo nego ništa.”
„Možda se ipak promeni.”
„Možda neću više nikome biti ovako privlačna.”
„Možda zaslužujem baš ovo.”

Ali ne znaš da svaki put kad prećutiš istinu – deo tebe nestane.
Tvoja duša sve tiše diše. Srce ti se sklupča od čekanja da konačno postaneš nečija prva misao, a ne zgodna rezerva.

On kaže lepe reči. I dodiruje te kao da zna.
Ali ne zna.
Ne zna kroz šta si prošla. Ne zna za tvoje noći koje si prespavala s jastukom kao čovekom.
Ne zna koliko si puta sama sebi rekla „Dosta je” – pa opet ostala.

I najgore od svega – ne pita.
Ne pita kako si. Ne pita gde te boli. Ne pita šta želiš.

Zato sada pitaš samu sebe:
„Dokle još?”

Dokle još da se zadovoljavaš mrvicama?
Dokle još da kriješ da te boli svaki njegov nestanak?
Dokle još da se bojiš da ćeš biti sama… kad si već sama – iako neko spava pored tebe?

Možda je vreme da pogledaš prazninu pravo u oči.
Da je pustiš da te preplavi, da te zaboli, da te raznese.

Jer tek kad je preživiš – postaćeš celovita.

A tek tada… bićeš spremna za onog ko neće voleti tvoje telo…
…dok ne upozna tvoju dušu.