Postoje dani kad ne možeš ni sebi da objasniš šta osećaš. Nema tuge, ali ni radosti. Nema konkretnog razloga za ćutanje, ali reči ne izlaze. Ti dani, kad sve deluje ravno, zapravo su dani u kojima se najviše menjaš.

To su trenuci u kojima učiš da svetlost nije vatromet. Nije eksplozija oduševljenja, aplauz publike ili potvrda spolja. Svetlost je tiha. Istrajna. Ustrajala.

Nekada si mislio da mora da se “desi preokret” da bi se promenio. Danas znaš da se prava promena ne vidi spolja odmah. Zna je samo tvoja tišina. Tvoje srce. Tvoj pogled koji se menja. Tvoje odluke koje su mirne, a ne impulsivne.

Svetlost koju sad nosiš ne dolazi da impresionira. Ne dolazi da se dokaže. Dolazi jer si spreman da ne budeš više neko drugi. Da prestaneš da trčiš. Da ne više dokazuješ, ne objašnjavaš, ne popravljajuš.

To je svetlost koja ostaje kad sve prođe. Kada prestaneš da gubiš vreme na ono što te ne čini živim.

Ona će privući ono što je stvarno tvoje. Ljude koji osećaju, ne samo slute. Susrete koji ne znače haos, nego prepoznavanje. I ljubav koja ne traži da bude osvojena, nego poštovana.

Svetlost koju ne vidiš uvek, ali znaš da je tu. I čini da konačno budeš tu gde pripadaš.

U sebi.

(Luminiscentor)