— Znaš li šta je najteže u starenju?
— Šta?
— To što postaješ nevidljiv. Dok si mlad, još uvek si “neko”: lep, zabavan, harizmatičan, snažan… ili barem primećen. A onda sve to nestane. I postaneš “onaj stariji gospodin u iznošenoj jakni” ili “ona gospođa s beretkom i starim kaputom”. Kao da te više nema. Postaješ providan…

Često je jedina “osobina” koju drugi primećuju kod starijih — njihova starost.
Niko više ne kaže: “ona je bila profesorka jezika”, “on je bio inženjer”.
Kažu: “ima preko 80”, “valjda mu je blizu devedeseta”.

Vremenom, broj ljudi koji stvarno poznaju tvoju priču — ko si bio, šta si voleo, šta si znao — sve više se smanjuje.
Prijatelji odlaze, ili su zatvoreni u svojim domovima, jedva se kreću, izlaze samo do kioska po hleb.
Deca imaju svoje živote, svoje probleme, svoj tempo. Ponekad pozovu. Još ređe — svrate na čaj.

U zgradi novi susedi, mlade mame s kolicima, očevi s kesama iz supermarketa…
Niko ne zna ime gospođe sa drugog sprata.
U prodavnici na ćošku — nova lica. Nijedno poznato.
Od starih komšija — ako neko išta zna — zna broj stana i otprilike koliko godina ima.
Ali šta se dešava iza tih vrata… nikoga nije briga.

Stvara se praznina.
Ne razumemo zašto mama zove deset puta dnevno zbog “sitnica”.
Zašto tata po deseti put pita isto pitanje.
A oni se jednostavno plaše da će biti zaboravljeni.
Žele da budu primećeni. Saslušani. Barem kroz slušalicu telefona.

Jer starost nije samo broj godina.
To je nevidljivost.
To je samoća.
I ogromna želja da još uvek nekome budeš važan.

Ne čekaj da bude kasno. Pozovi. Svrati. Pitaj kako je prošao dan.
Tebi je to trenutak — a njima ceo svet.
Jer ponekad je jedno “mislim na tebe” dovoljno da se neko ponovo oseti vidljivim.

(autor: N.)