Ima jedan tip,

Željko Mavrović, hrvatski bokser,

koji je devedesetih godina sve pobeđivao, bio dugo bez poraza.

A onda izgubio za titulu od Lenoksa Luisa, samo jedan jedini meč,

i onda stao.

Završio karijeru.

Slušao sam ga nedavno u jednoj emisiji,

kako bi sada da boksuje protiv Majka Tajsona.

Nabrajao još neka čuvena imena.

Ponovo je u formi —

fizičkoj, mentalnoj.

Sve na svom mestu.

Samo što bi sada da se vrati nečemu što je prošlo.

Ustao je posle poraza, ali ne tada,

nego mnogo posle.

Možda bi i dobio Majka Tajsona,

i sve te likove iz svoje ere.

Nije to sporno.

Samo što verovatno neće dobiti drugu šansu.

Prošlo je.

Drži odlične motivacione govore.

Sve na svom mestu.

Samo što, kada jednom staneš i nestaneš,

možeš da se vratiš, možeš da budeš bolji nego ikad,

ali svet ne zanimaš.

Šira javnost je zaboravila njegove pobede,

pamti samo poraz od Luisa,

i to na poene.

Mislio je da je to kraj,

a to je mogao da bude njegov početak.

Mnogi tako odustanu, pa bi da se vrate,

i vrate se,

ali ih svet neće.

Ima neke nove heroje.

Koliko god da si dobar, najbolji —

otpisali su te.

A borba se nastavlja, ali u sebi,

i to je možda najteža borba,

kada nemaš više prilike da dokažeš koliko si dobar.

Neće te u ringu.

Ne zanimaš sponzore.

I to je ono što boli.

Jednom borac, uvek borac,

ali džabe,

kada su ti vrata zatvorena.

Desi se nešto u čoveku, kada je na vrhuncu,

i odustane.

Misli da nije dovoljno dobar, uplaši se,

tek posle shvati svoju vrednost,

koju više ne može da vrati.

Zato treba graditi ono što imaš, dok možeš.

Nije posle najteže vratiti se u igru,

nego je život tako postavljen, gde ne zavisi sve od tebe,

i da daš svoj maksimum.

Nema druge šanse.

Svet često nikoga ne čeka, ide dalje.

I nije poenta u pobedama i porazima,

nego koliko ti treba da se oporaviš i nastaviš dalje.

A ne da odustaješ od nečega u čemu si najbolji,

samo što to nekad nema ko da ti kaže,

i poveruješ u suprotno.

Posle bi sve dao da se vratiš u te dane,

ali ne može.

Dolaze drugi.

Uvek dolaze drugi.

Autor: Stefan Simić